Bombaj - kapija Azije. Kroz užareni vazduh gledamo u njegove dimnjake, kuće, brodove pripijene uz obalu i sve to liči na kamenu ljušturu belog krokodila koji se opružio na suncu. On će nam prvi predstaviti boga Krišnu i njegovih šesnaest hiljada ljubavnica; u njemu će se, pred našim očima, nasmejati Azija i mi ćemo čuti njen govor...
Stojimo poređani uz ogradu palube, nestrpljivi. A kad brod baci konopce, mi ćemo se potrpati u taksije i razmileti se ulicama, rastopiti i, možda, nikad više sresti. Bombaj će progutati naša prijateljstva, naša zbližavanja, sav kompleks odnosa koji se uspostavio među stotinak putnika. Ali je izvesno da će, kad izblede imena, lica, događaji, ostati nešto od ovog zajedničkog boravljenja. Ostaće razumevanje kao što u našim žilama ostaje davno primljena vakcina.
Okupili smo se u ogromnoj đenovskoj pomorskoj stanici s kamenim holovima i kolosalnim stepenicama. Stali smo u red, jedan iza drugoga, čekajući da nam italijanski pogranični organi ponište vize. Posmatrali smo se, merili. Čitali smo krišom jedan drugom etikete na koferima, pogađali profesije, kesu, namere i čudili se: kuda ovog đavo nosi?
Četiri mlada klirika u crnom smerno su držali otvorene molitvenike. Misionari koji putuju za Gou. Nekoliko Indusa u evropskim odelima. Stručnjaci koji rade za „Kolombo plan“. A onda su ušle dve Indijke. Misis Aknaš Bahti sa svojom prijateljicom. Svileni zeleni i plavi „sari“, omotani oko struka, kao rimske toge, male srebrne cipelice i dva ženska lica kao precrtana s neke stare vaze, potpuno su ispunili sobu i uneli u nju više tišine nego što čekaonice trpe. Soba je oživela bojama. Italijanski činovnici postali su neprirodno brbljivi i sve je ostalo na tome. Mir u dušama se ipak uspostavio.
Zeleni, zeleno-žuti, nežnoplavi, smeđi, crni i crveni pasoši razotkrili su misterije.
- Junajted Stejts pasport! Ar ju kamin Lizbon?
- Per favore sinjor, vostro nome? Nacionalista? Frančeze, va bene, gracije, sinjor vere!
A onda su lakim korakom uletali, kao da izlaze na scenu. Patrik i Ami. Ona je držala u rukama dva duga, dekorativna mača, a njena punđa podsećala je na rep osedelog pauna. Patrik je imao lice - Pariza. A onda je došao Džon, pa Indus Tanu, Dilip... I svi su mi izgledali vrlo strani, daleki.
Dve Indijke, koje su izazvale senzaciju u đenovskoj čekaonici, ostale su daleko. Družile su se, pevale sa Indusima, ali posle devet sati odlazile su u kabinu. Nisu igrale na večernjim priredbama, nisu pile alkohol, nisu pušile, nisu se kupale ni sunčale.
- To ti je - komentarisao je jedan mladić - lepota i vrlina (ovu drugu đavo da odnese) Indije.
Svakog dana sam otkrivao zanimljive stvari. Tako sam na primer čuo da je postariji gospodin, koji na palubi sedi prekrštenih nogu, glasno podriguje i izgleda vrlo prljavo, jedan od najvećih indijskih stručnjaka za tuberkulozu. Otkrio sam da je Dalip Benerdži, diplomirani ekonomista, na putu da saopšti svojim roditeljima da se ženi ćerkom svog stanodavca u Vašingtonu. Saznao sam da je studije završio u Americi radeći kao radnik. Otkrio sam da je mister Mukerdži, za koga sam verovao da dolazi pravo iz Kembridža, Indus iz Zapadne Afrike i da putuje u Indiju radi trgovine zlatom.
Stotina ljudi prestala je biti tajanstvena.
Negde pred Port Sajdom, oko dva sata noću, pozvao me je Džon Li Smit u svoju kabinu. Na malom pisaćem stolu stajala je stranica ispisanog rukopisa između dve boce brendija, od kojih je jedna bila prazna. Pročitao sam naslov...: „Na Nojevoj barci“.
„-Umesto životinja - piše Džon - nalaze se, naravno, ljudi. Razni ljudi iz šesnaest zemalja...
- Odlična ideja - kažem Džonu - redaktor će biti zadovoljan.
- Da li će biti zadovoljan? Ne verujem. On ne voli sentimentalne priče - jada se Džon.
Pijemo brendi. Ujutru je Džon napustio brod. A ja još vidim rečenice iz njegovog rukopisa: „Kako se brzo upoznaju ljudi i zbližavaju! Kad bi tako bilo s narodima?“ Tekst je bio pun znakova usklika. I naivan.
A sada, evo nas tu, pred Bombajem. Rasturamo se, Džon Li je već stigao u Tunis. Možda je noćas zaseo u „Tur Blanšu“, u društvu kakve brinete? Ne, to je nemoguće za Džona. Da li je progovorio? Kakvu je priču ispleo u dekoru piramida? Porodica Mjurin sedi u Karačiju, u milionskom selu. Možda su već „bukirali“ karte za Tokio. Kroz deset dana mogli bi stići u Vašington - bez para.
A šta ćemo sutra raditi mi koji sada gledamo u siluetu velike luke? Žan Luj Vere, u prvim monsunskim danima, kada kiše prekriju Amidabal, povlačiće linije u tušu i slušati umorni glas Korbizjea. Gerhard će obilaziti muzeje, tačno po planu. Misis Aknaš zagrliće muža i odleteti negde na sever u neki kašmirski grad. U „Grand hotelu“ u Kalkuti svako veče paliće se reflektorska svetla i na scenu će utrčavati Patrik i Ami i igrati pantomimu. Mladi klirici, koji su skinuli svoje crne uniforme, i koji su sada beli kao anđeli, nosiće tamnim kontinentom božansku reč Hrista...
A ja... ja ću ih sve voleti i razumeti.
Jer ja sam i ovog puta primio vakcinu protiv svakog nerazumevanja. I svi su mi putnici, na kraju krajeva, pokazali isti pasoš: obični ljudi, male brige, kaprici, radosti, padovi... Radostan zbog toga, ja se guram i želim da siđem prvi na kopno, da dodirnem i vidim boga Krišnu i trista hiljada bogova, da čujem smeh i govor Azije...
„Koraci po vatri“ objavljeni 1956. godine
